17. poglavlje
1 Moj se dah izluđuje, moji se dani gase, moj je grob!
2 Nisam li okružen bezočnicima? Njihove drskosti opsjedaju moje
3 Zauzmi se dakle, budi moj jamac kod Tko bi privolio pljesnuti u moju ruku?
4 Uistinu, ti si zatvorio njihovo srce razumu, također, ti nećeš podnijeti da oni
5 Takav pozove svoje prijatelje u
6 Načinili su od mene narodnu basnu. Ja ću biti opće mjesto straha.
7 Moje se oko ugasilo od jada i svi su moji udovi samo sjena.
8 Pravični ljudi će time biti iznenađeni, i čovjek pošten ražestit će se protiv licemjera.
9 Ali, neka pravednik ustraje u svojem i nek čovjek čistih ruku udvostruči
10 Što se tiče vas, vratite se, dođite dakle! među vama ja neću naći ni jednog mudraca.
11 Moji su dani prošli, ono što sam zasnovao raskidano je, naknada mojoj želji.
12 Oni bi voljeli da noć bude dan , oni govore da je svjetlost blizu, kad padne tmina.
13 Čemu se ja imam nadati? Pakao je moje boravište. Tminama sam podstavio svoj ležaj.
14 Kosturnici ja sam jadikovao: » Ti si otac moj! « Gamadima: » O majko moja, o sestro
15 Kamo je dakle otišlo moje ufanje? Moja nada, tko ju nazire?
16 Na izmaku dna u paklu ona će potamnjeti, kad se zajedno rasprostremo po prašini.
Prijevod: Tomislav Dretar (Wikizvor, CC BY-SA 3.0); dopune iz javno dostupnih prijevoda.